Sretnem njeki dan jednog kripoštola koji arbajtuje u Njemačkoj, eto došo čojek na urlaub. Pitam ga, kako si Josa? Gut, gut, de reko gutnit ću potljam, polako, kud si nadro, pito sam te kako si? Kad je otvorio šlajbok, nabušio se ko snaša u devetom misecu trudnoće. Kontam vako u sebi, reko, kako je lipo u toj Njemačkoj! Moje misli prikida Josa i kazuje, znaš Iva, pun je šlajbok, al je duša tužna. To je drugi par opanaka moj Iva, al mi štedimo namo, vridni smo, nismo ko drugi. Eto ja radim, kazuje on dalje, sa jednim amerikancem i švabom. Oni ne znaje ušparat ko ja. Amerikanac se digne ujtru u osam, nareže šunke, isprži pet jaja, sjedne u svoj Ford i na poso. Švabo se, moj Iva, diže u sedam, nareže bratvursta, isprži dva jajceta, sjedne u svoj folcvagen i na poso. A ja se dižem u pet, ubacim dva jajceta u gaće i pravac na autobus, eto tako ja ušparam. Ondak što je najbolje, to što sam ušparo ne stavljam u banku, već u čorapu, a nju u šlafcimersku sobu u šifonjer, sigurno je sigurno. Lipo Josa divani, a ja ne mogu ušparat ni buvu na glavuši, i to pojededoše koje kaki. Da buve svitle u mraku, glavuša bi mi izgledala ko krizban za Božić, a boljem i to nego da je prozirna. Kontam vako u sebi, moždak su ve moje buve vridnije nego svi njegovi ojeri njemački. Kako da ja njemu objasnim da on namo nema ni kirbaja, ni svetka, ni petka. Kod nas je trpeza bogata, prvo kulin i šunka, malo sira od kake rumenke, ondak dolazi čobanac, pa pšečenka, a tu vam je najbolje poljsko prase. Kaže mi jedan Zagorac, ko će Iva ić u Poljsku po prase, nek iđe dada tvoj. Nema ništa lipše kod tog praseta od potrbušine i rebara, a potljam svakog zalogaja malo vina. Zato vi lipi moji praznog šlajboka koštom sam i sam, nekate sidit kod kuće, uvik njegdi kirbaj ima. A da bi nam svima bilo lakše, bude tode i tamburaša, lipa se pisma zapiva i zaboravimo na brige. Možda je njekad bolje imat prazan šlajbog umjesto duše.