Svitu moj dočekali smo i naše Vatrene koji su osvojili drugo misto u Rusiji i na početku moram im čestitat i zafalit što su nas malko razveselili. Inače smo bili ko i vo vrime. Jedan dan lipo i veselo, a drugi da te Bog sačuva. E kad bi u svem bili taki čestiti, pošteni i uspješni kolko su naši Vatreni, di bi nam bijo kraj? Sad ćemo se vrnit svakodnevnim problemima, a nji kolkom oš. Pitanja koja nemaju odgovor - kako priživit od prvog do prvog, zašto Rvat krade od Rvata, zašto baba od 90 godina ubije muža, zašto njeki imaje poticaj a nemaju ni kokoš, zašto Mata iz općine ima asvalt u sokaku, a drugi ne, tako bi mogo do sutra, al džaba, odgovora nema. Postavljam Mati ta pitanja, a on se iskesijo ko šaro na tarabu, reko, šta se klebariš? Znaš Iva, kazuje on, sve odgovore na ta pitanja imaš na internetu. Ne znam ni šta je internet, al znam da su se odgovori njekad mogli čut na sokaku, sideć na klupčici i slušat dok svit divani. Divane i drmatori, al slabo nješta čujem. Njekad se sva problematika rišavala na klupčici. To su bila sjerotinjska vrimena, nisu ni danas bolje. Muški su pušili domaći duvan neugodna mirisa, još ljući rad novinskog papira, neblakami i danas je tako. Ladna voda, sajtluk rakije, košarica krušaka i šljiva bila im je jedina čast. Divanilo se o svačem, kako poboljšat prinos, poštom će bit svinje, kako će vrime bit da se može poradit po njiva, kod kog se sutra iđe u mobu? Danas, danas i nema mobe, nedaj Bože njekog i zvat da ti nješta pomogne, oma te pošalje u materinu. A žene? One su imale svoju problematiku. Koja je cura i skim prilegla prije braka, koja je privarila svog čojeka, koja je u blaženom stanju, kad treba rodit, ko je dado? Sve su znale, ni im trebo vraži internet koji nas je otuđio od ostatka svita. Ima i danas klupčica, al ne drveni, već betonski, željezni, vrime čini svoje, a problemi još veći, vrime radi, al‘ svitu moj vrime i razgrađuje. Sve vas lipo pozdravlja vaš bać Iva iz Županje!