Prođoše i poklade, eto nas u korizmi, valja se nečeg odreć. Ja sam napravio veliku žrtvu, odreko sam se plaćanja struje. Čim je zvono na pokladni utorak u 11 sati na večer najavilo početak korizme, oma sam zarevo. Moro sam se utješit sa dva metra kulinove seke da bi zaustavio suze. Jer sa sridom je došla pepelnica i post, a ja se ko krštenjak toga i držim. Divaneć sa starijima o korizmi i običajima vezanim za nju čuo sam svašta. Kažu da se za do prid drugi svjetski rat strogo postilo, samo što je naš svit pod rič post smatro samo nemrs, tako da su se znali naudarat šaranaca, babuški, crvenperki i karasa. Pojedeš sepet ribe i kažeš da postiš. Brusa svitu moj, tako bi ja postio svaki drugi dan. Kažu da su se jela jela brez škramice masti, muški će kadgod i primrsit, a ženskinje nikad. Au što su čestite, koštom sam i sam. Kažu da se najviše jelo žitno brašno, pravila se prova od kukuruznog brašna, ajd danas daj ditetu provu, oma će te provest na itnu kad te žvajzne po labrta sa njom i kazat da zapostavljamo dicu. Tako je vrime, šta se može. E ondak pravile su se razno razne pite, oš slatke, kisele, masnice, kiflice, kolači sa salikadom. To se i može poitkad, samo kad bi imo ko napravit, mi muški neznamo, snaše nemaje vrimena i boje se da nebi sradali nokti. Nisam ljubitelj suve rane, više volim čorbasto koštom je riblja čorba, što bi naš svit kazo fiš – paprikaš. Ma milina, a postiš. Neki dan sam itko njeku rasol čorbu, moram kazat da je dobra za mamurluk, mislim kad te priko noći boli glava od promine vrimena, a nedaj bože od pijanske, jer u korizmi nema svatova i veselja. Treba i u crkvu dat koju kunu. Poslušat ćete vi mene, al malo morgen, jer više sam lemozine ostavio u birtiji, nego u škrabicu. Za to su krive žene, uvik dadu na knap, pa ne mož odlučit na koju ćeš stranu. Uvik privagne drugo, a to ni dobro. Ma popravit ćemo se mi.

Samo me zanima čeg će se odreć naši drmatori, ne odriču se oni tako lako. Sve vas lipo pozdravlja vaš bać Iva iz Županje!